Knjigovozilica dan šesti

Danas sam nemirna, svrbe me prsti i noge, jer uhvatila bih volan u ruke i nekamo jurila. Otišla bih na neku od svojih omiljenih zavojitih cesta, koja bi nekim čudom bila prazna, i krenula. Prva, druga, treća, možda čak i četvrta, koči, prebaci u nižu, motaj, dodaj gas, još gasa, treća. Bez radija, tako da čujem kako motor pjeva. Volim onaj divni trenutak kad adrenalin počne lupati, kad odjednom osim crnog asfalta ne postoji ništa drugo. I sve ono što nikad ne bih napravila u običnoj vožnji, odjednom je prihvatljivo i dapače poželjno. Kočenje u zadnji čas? Može! Proklizavanje? Može! Gas do poda? Može!

Da dobro, plavuša je malo pukla. No priznajte da ponekad imate ovakve mokre snove i želje. Ako sad odmahujete glavom, ili niste vozač, ili lažete sebi. Možda je to meni zaista ukucano u DNA, jer nisu badave moju mamu zvali „Fangio“. Od malih nogu, meni, je najnormalnija stvar da se u zavoje skreće oštro, koči prije zavoja, počinje ubrzavati nasred zavoja. Da kad imaš priliku, stisneš gas. Obožavam „propadanje“ želuca kad doletim na vrh brda i naglo krenem prema dolje.

Vjerojatno imam prilično neuobičajene želje za jednu ženu, ali su moje. Vjerujte da mi je ponekad draže slušati o autima nego o šminki. Samo mi ne dirajte cipele, molim vas. Tu grizem. I ponekad nema boljeg osjećaja, da nakon što operem hrpu vozača po zavojima, išetam iz auta u štiklama i odem se baviti čisto ženskim stvarima.

Još nešto. Da ponekad sam seksistički nastrojena, ponekad imam one dane u mjesecu, no ovo je pogled iz mojeg kuta, s mojeg vozačkog sica. Vrlo subjektivno i vrlo neprofesionalno i počesto politički nekorektno.

Za kraj samo da vam kažem da sam u ovom mokrom snu varala svoj dragi 500X i spustila se niže prema zemlji, sa još malo više konja pod haubom i vrlo vjerojatno dva auspuha. Što mogu, i ja sam samo čovjek.