Knjigovozilica – dan treći

Krenuli moj Šutej (pitajte Lovreca kojim bespućima mu bludi ajfon kad umjesto autek izbaci Šutej, pa eto tako odlučih ga povremeno zvati Šutej) i ja malo na autocestu da se podružimo. Spojili se posao i zadovoljstvo. I sad stojim nad tipkovnicom i razmišljam o suludoj izjavi za moje pojmove, jer meni je posao zadovoljstvo, pa se nema kaj s čime spojiti. No vratimo se u pravu traku. Točnije, više manje, lijevu na autocesti. To vam pokušavam reći da ide i ide i ide i uopće se ne muči s ubrzavanjima. Samo nabire brzinu, a plavuša sjedi na povišenom i urla na sav glas njoj dragu pjesmu (vjerujte, to ne želite čuti). Odjednom shvatim da je auto jako dobro zvučno izoliran, gotovo da ne čujem motor, huku vjetra, huku guma. Treba li vam taj podatak? Pa ovisi kako kome, ali bilo je to zanimljivo otkriće u svakom slučaju.

Dok si rekao keks, evo nas na odredištu. I uz malo opuštanja na kavi dobijem pitanje da koliko sam najviše išla i na koliko okretaja? To pitanje kad mi netko postavi kao kad zeca zaslijepiš farovima navečer. Pa kaj je to bitno? Vozim se taman dovoljno da nisam zanimljiva presretačima. No kako je ovo ipak druženje s autom na povratku pogledam i mogu vas obavijestiti da se vrti na 2900 okretaja na 160 km/h. Pssst, to sam samo probala dok je bila prazna autocesta, nikoga oko mene. To se inače ne radi fuj, fuj, pljes po prstima. Znate da je 130 ograničenje i gotovo.

Kraj mene promiču pastoralni prizori. Kravice pasu spokojno uokolo. A što meni padne napamet? Kako se Tommi Makinen zakucao u kravu u punoj brzini!? Neka me netko spasi tijeka mojih misli. Ili mi se netko želi sljedeći put pridružiti?

I da još nešto. Volim što samo bacim ENC na prednju ploču i bude odmah očitan na kućicama. To je još jedna od prednosti